среда, 12. октобар 2011.

ПРОКЛЕСТВО ДОЊЕ ВРБАВЕ на РУДНИКУ - о једном стравичном злочину


- Мајка Шева са петогодишњом ћерком просила је по селима и захваљивала песмом. Почеше да умиру деца, дотад здрава и једра.Сеоски суд пресуди да је вештица и глоговим коцем убише их обоје.Али, велике муке сељана тек тада су почеле ...



- + + + -



- Сјурили се орлови са Рудника до обода шуме засеока Думача, круже над крошњама. Људи ретко газе овим невиђбогом куће Павловића.Све је овде за орлове ловина, шта год се миче шумом, јер људи "од тог" дана ретко газе ову проклету вододерину, аи кад закас, гледају да прођу за дана ...

- Ту смо, још мало - вели Драган Павловић, један од чувара аманета из куће праведника.

- Мало ко и зна за ово, аи они који знају, труде се да забораве.Заправо, куће оних који су учествовали у свему, знали читаву причу, одавно су сатрти и затрте - говори у кораку који је тешко пратити.

Шумом смо избили уз поток, па њом до некошеног брега, опет уз ивицу шуме.

- Ево га - протури кроз дим дувана, показујући на камени белег у трави и плочу крај њега.

- Ту су глоговим коцем убијени Шева и њена ћеркица, на правди Бога и неправди људи - скину капу, прекрсти се и поче причу због које смо натрапам у подрудничко село Доња Врбава, засеок Думача. Причу због које је Врбава вековима била "проклета" и о којој се ћутало, и ћутке одлазило на укопе њеним виновницима, који су због ње касније пострадали ...



- Више нико и не зна које се то године тачно догодило, али јесте негде с краја 18. или тек почетка 19. века, баш на овом месту. Сачекаше сеоске страже Шеву да наиђе путем од Сврачковице, уставише је с дететом и убише глоговим коцем и њу и то мало, казивање вели да није имала више од пет година ... - Слушамо страшно казивање о одмазди неуких над несрећницима коју је запатио глас вештице и вампирке. Један од последњих, ако не и последњи забележени, односно упамћени случај у Србији.

- Не питајте за име, нико јој не зна, осим да су је због лепог гласа прозвали Шева. Била је млада и, како су говорили, лепа жена али убога, просјакиња без игде ичега и икога осим тог детета које је вукла са собом по селима, просећи. Била је однекуд из Груже, ни то више нико не зна тачно дакле, али није ни важно, овде је скончала па је отуд где јој је гроб - а, гроб, као и њена судбина, тужан, усмаљен и заборављен.

Пред каменим белегом један мањи, једва видљив од траве, година и порицања који су га Згризе, под њим кости детета које је дозивало мајку док и њу нису коцем заковали.

- Ишла је по селима, просила и захваљивала песмом. Појавила би се ниоткуд и нестала нетрагом, па се тако једног дана, о црвеном слову, обрела и код нас у Врбава. Кумила је и молила за помоћ, негде би јој дали шаку хране, негде не, али је свима једнако узвраћала песмом, али ... Не прође много, почеше по селу да умиру деца ... Једно, друго, пето, седмо, десето ..., дотад здрава и једра. Неко се сети Шеве, пронео се глас од куће до куће, иу тој муци и патњи брзо јој сеоски "суд" и пресуди: " Вештица ! Она је крива за све ! Урокљивим погледом и вештичји песмом проклела је децу да вену и свену"! Казна се знала, око за око, извршиоци такође, мушке главе из кућа које су остале без порода - кућа Павловића није се одазвала позиву на линч, напротив, покушавала је да одговори сељане од јереси и узимања правде у тежачке руке, залуду.

Била је сеоска литија у Сврачковици, Шева је с дететом читав дан певала пред кућама дародавних домаћина, па с првим мраком пошла стазом кроз шуму, ка Горњој Врбава.

- Прекорачила је поток и пренела већ уморно и уснуло дете преко њега, кад су из чеке поискакали сељани, оборили их на земљу и довукли до овог места. Запомагала је, молећи да барем поштеде дете, а дете је вриском звало мајку да је отргне из стиска џелата који су јој држали руке и ноге ... - Легенда вели да се шумом пронео такав врисак да се чуо до најдаљих кућа. И оних које су биле против безумног чина, али из страха нису ништа чиниле да га осујете.Затворили су прозоре, молећи се да вриска што пре умине, и да више нико никад не помене Шеву, нити зађе тамо где је јама у коју је бачена без опела и белега.

- Знам ко је замахнуо коцем и проба два невина срца, али вам нећу рећи име, разумите. Мајку, па дете, спаливши потом колац, а њихова тела покопавши у голу рупу, како већ "вештицама" следује - међутим, оно што је потом задесило село, страшније је и од безумља којим су несрећници учинили то што су учинили. Смрт је наставила да хара селом, силовитије него икад раније. Умирало се без реда и оног поретка по којем деца треба да сахрањују родитеље ...

- Полако су се затирали куће оних који су учествовали у убиству Шеве и њене ћеркице. Деца би се рађала, па убрзо умирала, а ако би које и претекло, није задуго. Скоро један за другим поумирали су сви из заседе, па је село чешће било на гробљу неголи кућним славама.Опустела су им огњишта, а куће затравио, толико да им се данас не могу видети ни темељи. Где су биле, знамо само ми који смо овде рођени и чули страшну причу о којој се тек полугласом говорило, аи то само кад се неком омакне ... - Враћамо се на оно што је дом Павловића одредило за праведнике и учинило чуварима сећања на жртве страха и очаја.

- Још је мој прадеда поставио ова камена обележја над њиховим гробовима, и заклео своју децу да их никад не забораве. Деда је аманет пренео на оца, а отац мени, заклевши ме да и када будем делио имање на синове, овај део не доделим никоме, већ да остане на старање свим Павловићима да о Задушнице и овде упале свеће као и својим најближима на сеоском гробљу. Тако и чиним! Што пред родитељево споменик однесем, донесем и овде. Свеће горе за ове несрећне душе, колико и за моје претке. Намеравам да уредим и учиним ово гробом достојним хришћанских душа које невине пострадаше - сави се људина да пољуби немог каменог стражара над хумкама мајке и кћери.

Орлови још крстаре над крошњама, после свега, чини се, не вребајући плен, колико чувајући ову стопу мученичке гробне земље.

Легенда вели и да се о хладним сутонима из шуме чује језиви врисак мајке која дозива име детета, и дечји ропац док покушава ручицом да дограби мајчине скуте ... Драган ћути, о томе ни реч да проговори.Подиже палу воштаницу и прислања на обожена камен. Чувар аманета праведничке куће Павловића, и можда неке тајне више, коју ће само синовима пренети.

За незнанце је и ово било довољно. Прича о проклетству села и овако никада није требало да изађе ван његових међаш ... Отуда где орлови чувају Шеву. Над јединим местом где им није плен.





- Михаило Меденица -

четвртак, 08. април 2010.

Trifunovići

Oblik imena Trifun iz kojeg je izvedeno prezime Trifunović, najbliži je originalnom grčkom imenu Trifonos koje u prevodu znači "troglasni", "jaki glasom", a primili smo ga sa istočnim hrišćanstvom.
Ipak, ime ovog sveca se u našim srednjovekovnim tekstovima sreće tek od prve polovine 14. veka, kao Tripun, pošto je našim ljudima bilo lakše da izgovaraju p i v nego f, ranije potpuno nepoznato u izvornom starosrpskom, odnosno staroslovenskom fonološkom sistemu.
Sudeći po brojnim slučajevima, koreni Trifunovića su tamo, među starim Srbima koji su se nazivali Vlasi odnosno Cincari, a ako ih ima u drugim predelima, počev od južne Srbije, preko Šare, Metohije, Crne Gore, Hercegovine, Primorja i Dalmacije, Bosne, Srbije, Krajine, Slavonije, Vojvodine oni su, po pravilu, doseljenici.
Izvor: vesti-online.com

среда, 07. април 2010.

Pokušaj atentata na Miloša Obrenovića


"Kao što možda znate, Karađorđe je bio poreklom iz Crne gore, odnosno iz plemena Kuča. Svi iz tog plemena su tamnog tena, pa je odatle i dobio prefiks Crni (Kara – na turskom).
Sredinom 19-og veka, članovi jedne porodice koja je poreklom iz istog plemena kao i Karađorđevići, rešila je da izvrši atentat na Miloša Obrenovića i pomogne povratak na presto svog rođaka. Saznali su da će u određeno vreme proći putem kroz njihovo selo Kikojevac iz Kragujevca ka Takovu i napravili zasedu. Međutim, Miloš je saznao za to i prošao obilaznim putem. Kako Miloš nije znao ko je hteo da ga ubije nego samo prezime, da bi se spasili kazne, neuspeli atentatori su promenili prezime prema imenu svog oca (na ime oca dodali „vić“). "

"Prezimena Rankovic i Milanovic skorasnja i da je razlog za to pomenuti pokusaj atentata. Doduse bake nisu govorile o 'atentatu' vec o zameranju Milosu Obrenovicu. To ,naravno, objasnjava zasto vise ne postoji prezime Kucparic u Kikojevcu. Naima, doticni Kucpara (tj. Gavrilo) je imao cetiri sina - Ranka, Milana, Jovana i Slavka te je prezime Kucparic podeljeno na cetiri nova.
Jedino sto se ne uklapa je to sto bake kazu da je Kucpara tj. Gavrilo koji je prvi dosao u Sumadiju bio iz Kucha i ne pominju podrucje Sjenice."

Zahvaljujem Saši Rankoviću na ustupljenim podacima i trudu

Admin

ISTORIJA

Knez Lazar Hrebeljanović(Grebeljanović) je napisao povelju(1380.),koja se čuva u manatiru Ravanici gde se pominje Kikojevac kao Kukojevc,Poskurice,Cikote,Zlovštinja.

Za sva sela je utvrđeno poreklo tj. identitet osim za Zlovštinju.

Prema kazivanu Živomira Trifunovića

Posle Boja na Kosovu 1389. ni jedna muška glava se nije vratila te selo ostaje pusto...

Prva doseljavanja su bila u vreme „Kočine Krajine i za vreme I srpskog ustanka

kada je Karađorđe pveo narod od Sjenice.

Dakle,većina stanovništva potiče od poslednje pmenutog mesta.

GEOGRAFSKI POLOŽAJ*

Selo se nalazi na kačerskoj površi,ali ne na samim temenima brda vać niz blage strane,kojima su potoci rasčlanili ovu površ.Kuće su bez reda rasturene po stranama tih potoka,ali i po temenima više-manje blagih kosa.Kuće su spuštene do potoka(Lismaraćki potok,Kučparski potok) bivaju često plavljene posle velikih kiša.

U selu je samo jedan izvor u sredini sela i zovu ga Staro Selo.

Stoga se više služe bunarskom vodom. Zemlja bliže Gruži je plodnija,no idući ka Rogojevcu sve više poviruje go kamen i zemlja je slabije rodnosti.

Selo je razbijenog tipa.Rastojanje između pojedinih kuća iznosi po 100,200 do 500 metara,a samo su srodničke kuće bliže jedna drugoj.Selo se ne deli na mahale ili krajeve već samo pojedine grupe kuća nose nazive po porodičnim imenima.

Sa leve strane Lismaraćkog potoka,a ispod brda Venca i Parloga

su Midžovići,Garići,Trifunovići,Dagovići i Pantovići.

A sa desne strane ispod Šutog polja i Gaja su Kučparići i Punići.

Poreklo familija u Kikojevcu*

U Kikojevcu imamo ove familije:

KUČPARIĆI 13.k.

Došla braća Gavrilo i Mato sa svojim ocem od Sjenice.Peto koleno do sada.Najpre su se bili nastanili u Rogojevcu,pa su posle prešli na pojatu koja je bila kod izvora. Slava: Sv.Luka(preslava Sv.Partenije).

PUNIĆI 9.k. Došao pradeda Obren od Sjenice ali nema potomaka u muškoj liniji,no je kao uljez ušao u kuću deda Aksentije,rodom iz Osata.Slava:Sv.Nikola/preslava 9.Maj).

GARIĆI 8. k.Čukundeda Radenko došao od Sjenice. Slava:Sv.Nikola(preslava9.Maj)

TRIFUNOVIĆI 5.k.,DAGOVIĆI 5 k. Došao im pradeda

Simo Matorag od Sjenice.Slava Sv.Đorđe(preslava 3.Novembar).

ĐORĐEVIĆI 7.k. Došao Đorđe od Sjenice do sada četvrto ili peto koleno. Slava Sv.Luka(presslava Sv.Partenije)

PANTOVIĆI(staro prezime Simovići) 2.k. Došao čukundeda Simo od Sjenice.Slava:Sv.Petka(preslava 26.Jula).

VASILjEVIĆI 4.k.Ded Vasilj došao od Sjenice.Slava:Sv.Petka(preslava 26 Jula).

MILIVOJEVIĆI(staro prezime Ljubičići)5.k.Ne zna se odakle su.

Slava:Sv.Nikola

Starinaca u selu nema.Izgleda da su sve porodice od Sjenice(sem ove osaćanske) i to da su da su došle za vlade Karađorđeve.Samo Vasiljevići i Milivojevići su kasnije došli.

Neka od ovih familija su bežale u Srem(verovatno 1813.) pa su se docnije vraćale(Kučparići i Punići)

Ranije je ovo selo činilo jedno selo sa Rogojevcom,pa se kasnije odelilo.

Još sada imaju zajedničko groblje.

*Podaci koje sam izneo potiču uz Tridesetih godina prošloga veka.

Prikupi Jovan Cvijić sa saradnicima.

Demografski podaci

U naselju Kikojevac živi 150 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 46,1 godina (43,8 kod muškaraca i 48,1 kod žena). U naselju ima 61 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3,07.

Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.