ASVALTIRANjE PUTA KROZ KIKOJEVAC

Asvaltiranje puta kroz Kikojevc je u toku.
Nadam se da će asvalt doći i u zaseok „Trifunovići“,
koji je iz „ovih ili onih“ razloga izuzet iz mnogih akcija.

„Ovo je zemlja za nas,
ovo je zemlja za sve naše ljude.
Ovo je kuća za nas
ovo je kuća za svu našu decu....“

Urednik bloga

OBEŠENjAK

Ovo je lug koji se naziva OBEŠENjAK u kome je sahranjena devojka koja je 1883.izvršila samoubistvo zbog nerzumevanja roditelja i okoline,ostavši u drugom stanju pre braka. Neoženivši je momak,krenula je na put beznađa.

Obzirom da se po narodnom verovanju i crkvenim pravilima takve osobe na groblju,
ne sahranjuju ,
telo nesretne devojke je položeno u šumu.

Na samom spomeniku piše:

Милојка,кћи
Благоја Вукдиновића
живи 22г.
Умре 1883г.

Letnja rezidencija Đurđa Smederevca

Osobito je brojan pomen naselja u njegovim poveljama

U 15. veku, do pada Smedereva (1459. godine), istorijski je vidljivo više naselja, takođe zahvaljujući vladarskim poveljama. Tako je selo Brnjicu 20. januara 1427. godine priložio despot Stevan Lazarević Lavri Sv. Atanasija na Atosu.

Za vreme Đurđa Smederevca se pominje Nekudim, gde mu je bila letnja rezidencija, u kojem je 1428. godine pisao pismo Dubrovčanima. Osobito je brojan pomen naselja u poveljama Đurđa Smederevca. U povelji kojom je ovaj despot potvrdio 1428/29. godine baštinu velikom čelniku Radiču Postupoviću, navode se u ovom predelu Šumadije naselja Brezovac, na obroncima Venčaca (pod imenom Brezova), Vojkovci, Grdši - za koje Miodrag Al. Purković misli da je to verovatno selo Grošnica u nekadašnjem gružanskom srezu, a Gavro Škrivanić da je to Gradac kod Kragujevca), Junošino (selište kod Košarne), Kamenica u Rudniku, Košarna, Krasojevci, Kutlovo, Leskovac kod Knića, Miladovići (selište kod Košarne), Prodanovci u Rudniku, Sasi u Lepenici (G. Škrivanić misli da je to kod mesta Metalica u Rogojevcu), Halae i Cerovac u Nekudimskoj vlasti i Šume (pod imenom Šumeni).

Na mestu Krušik u Misači je staro groblje, „gde su iskopavali kosture i nalazili prstenje i novac". Staro groblje, „gde prilikom kopanja nalaze ljudske kosti", u Junkovcu se nalazi u blizini potoka Kusaje.

O starom groblju na mestu Grobljice u Kutlovu izučavalac Lepenice Toša Radivojević je zapisao: „Seljani pričaju da je hrišćansko, jer je doskora bilo na njemu kamenih belega po kojima se to dalo utvrditi. Danas nema više nijednog kamena; seljani su ih sve uzidali u temelje svojih raznih grada. To je bilo groblje davnašnjeg naselja u Starom Selu."

Belo groblje postoji na mestu Kamenišu u Badnjevcu, koje po svemu pripada srpskom srednjovekovnom stanovništvu. Belo groblje, tako nazvano „po belim kamenovima, koji su ovde do skora nalaženi" je i u Drenovi, na tromeđi sa Srezojevcima i Beršićima, gde su 1951. godine, kada je kopan put, nalaženi novčići i sudovi. Bošnjansko groblje, u Trudelju, podseća „na neko ranije naselje", kao i naziv Staroselske reke u istom selu.

Bataljeno groblje je na mestu zvanom Kamara u Velikom Krčmaru. Pod Veličkovcima, zaseoku Guriševaca, jedno se mesto zove Čivutsko groblje. Od groblja nema ostataka, ali se ovaj zaselak po njemu zove još i Čivutani.

U Badnjevcu su i dva džidovska groblja - na mestima Golišu i u Konjevcu, takođe i u Dobrovodici su dva džidovska groblja, kao i u Drenovcu - na mestima Jablančići i u Krčevini do Zorkuša. Džidovska groblja su na brdu Šavcu u Batočini, u Kormanu (u Bubnu kod druma), Nikšiću, kod Lipove ravni u Sipiću, uz potok Gluvać u Cvetojevcu, u Crnom Kalu, kod Gušine česme u Čumiću, u Zreočićima kod Topole, u Viševcu na levoj obali Rače, Goločelu, na Kosici u Gradcu, Velikom Krčmaru, na mestu Glogovik u Malom Krčmaru, gde su u prvoj polovini ovog veka još „postojali ogromni kameni belezi od neotesanog i neuglađenog kamena", u Saranovu ima tragova od starog „džidovskog groblja", itd.

Izvor:GLAS JAAVNOSTI

SEKIROM U SVETO DRVO

Božja kazna brzo je stigla one koji su se drznuli da poseku drvo – zapis, amajliju žitelja šumadijskih sela

Prastari običaj da se, na dan seoskih litija, odlazi do određenih stabala, obično hrastova, a u nekim selima do krušaka i lipa, i da se na njima prave zarezi u obliku krsta koji se prelivaju vinom, održao se do danas. Vernici, uz prigodne crkvene pesme, jelo i piće, tog dana urezuju krstove na ovom drveću, pa mu otuda ostade ime “zapisi”. Zahvaljujući tom verovanju, “preživelo” je brojno drveće, neretko i više od tri veka staro. Prema mišljenju starijih meštana, ova stabla predstavljaju svetinje i nije preporučljivo da im se otkine čak ni list. U mnogim selima, trase novih puteva su zaobišle zapise zato što niko nije želeo da zamahne sekirom na ove relikvije. Priče vremešnih meštana u šumadijskom selu Vlakči, Rogojevcu i još nekima, uveriše nas da sve to u vezi sa zapisima nisu samo puka verovanja i običaji. Postoji na desetine primera kako je Božja kazna stigla sve one koji su posekli ove svetinje.

STRELAC .

Na veru je zaboravio i Svetomir N. iz sela nadomak grada na Lepenici. Da bi pokazao kako je raščistio sa verom i religijom, “uperio” je cev puške ka krstu na kubetu seoske crkve i opalio. Nije oštetio hram, ali ga je, kažu žitelji njegovog sela, Božja kazna stigla posthumno.
Noć uoči sahrane, njegovu kućicu “potleušu” pogodio je grom. Tada su se zapalile električne instalacije i zahvatile krov, a komšije su jedva uspele da ugase požar i spreče da dom izgori zajedno sa vlasnikom-pokojnikom!

Obaranje u Vlakči
U brdovitom selu podno Rudnika, 1960. godine meštani odlučiše da, posle “uvođenja” struje i zidanja zgrade Doma kulture, izgrade i igralište za male sportove u dvorištu osnovne škole. Dogovor je lako učinjen, ali su problemi nastali kad je valjalo da se raščisti teren skloni tri veka stara kruška koja je, kažu od pamtiveka, služila žiteljima Vlakče i okolnih sela kao zapis. Niko nije želeo da sekirom “nasrne” na sveto drvo. Kad je već izgledalo da od gradnje neće biti ništa, seoski učitelj Milivoje Milojević, čijom zaslugom su u brdovito šumadijsko selo stigla brojna moderna obeležja, na jedvite jade je pronašao još dvojicu ljudi spremnih za ovaj posao. Tako su se seoski učitelj i Vlakčani Todor Mojsilović i Milutin Jovanović Rus latili sekira i počeli da obaraju zapis.
- Pobogu, ljudi, šta bi Uči, Milutinu i Todoru da “udare” na zapis? Vala, ovo na dobro neće da izađe. Jer, ko god je sek‘o sveto drveće, kad-tad ga je stigla Božja kazna! - govorili su Vlakčani.


Struja, grom, pa udes!
Nažalost, kako su vremešni ljudi proricali, tako je i bilo. Još istog leta krenula je Božja kazna. Dok je povezivao žice na električnom stubu u centru Vlakče, poginuo je od struje učitelj Milivoje Milojević. Na mermernom spomeniku ispred školske zgrade i novoizgrađenog igrališta, meštani uklesaše Njegoševe stihove: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”. Potom su ovome dodali da je neumorno radio za napredak sela do zadnjeg časa 9. avgusta 1960. godine.
Dve godine kasnije, kazna je stigla i Todora Mojsilovića. Na dan 23. juna 1962. godine, ovaj poljoprivrednik je sa kćerkom i zetom skupljao seno na livadi pokraj Jasenice. Olovni oblaci su iznenada doleteli sa obližnje planine Rudnik, “spustili se na zemlju” i opasno zapretili radnicima. Bojeći se nepogode, skupljači sena su napustili posao i požurili kući. Provala oblaka ih je zadesila na pola puta. Sa još 13 zemljaka koji su, takođe, pobegli od oluje, potražili su utočište u tremu meštanina Ljubivoja Radosavljevića. Tek što su se našli u “suvoti” i stali da prepričavaju gde je koga zateklo iznenadno nevreme, žestoko je zagrmelo, sevnula je munja i Todor, jedini među šesnaestoro u zaklonu, padne na zemlju i ostane nepomičan. Prisutni su pokušali da ga vrate u život, ali bez uspeha. Narednog dana je ovaj čovek sahranjen na seoskom groblju.
Selom su, još jednom, počele da kolaju priče kako je Božja kazna nastavila da se ostvaruje. Tada su seljani stali da prognoziraju koliko je još trećem sekaču zapisa ostalo ovozemaljskog života. Prepričavali su ove događaje i na njih gotovo i zaboravili. Prisećali su se toga jedino u vreme komišanja kukuruza, seoskih moba i drugih prilika u kojima su se okupljali meštani podrudničkog sela.
Kad su već pomislili da se Milutin Jovanović Rus nekako “provukao”, ovaj 38-godišnji radnik je 13. avgusta 1968. godine, vozeći motocikl, naleteo na zaprežna kola na samom ulasku u varošicu Stragare, gde je bio zaposlen. Udarac je bio toliko žestok da je nesrećnom motociklisti “srčanica” zaprežnih kola probola grudni koš, pa je izdahnuo u najvećim mukama. Tako je nepisano pravilo, još jednom, potvrđeno.


Gradimirova tragedija
Euforija seče zapisa nije mimoišla ni selo Rogojevac . Talasu seče svetog drveća opirali su se ljudi koji su vekovima poštovali veru i tradiciju i nije bilo lako pronaći nekoga ko bi bio spreman da se, sa sekirom, ustremi na zapis. Zahvaljujući tome je stara kruška-zapis u seoskoj porti, na ulasku u selo, dugo odolevala zubu vremena. Danima su ljudi iz Mesnog narodnog odbora uzalud ubeđivali seljake da obore zapis. Svaki put su ljudi iz odbora nalazili na odgovor:
- Vlas’ poštujemo. Odredite da učinimo šta god ‘oćete, ali sa zapisom se nije šaliti! Ovde u Šumadiji se više puta pokazalo da onoga ko poseče zapis, ubrzo sustiže Božja kazna!... Na nesreću, u većini sela pronađeni su neki “savremeniji” ljudi, koji su pristajali da urade ovaj posao. Tako je na kraju bilo i u Rogojevcu. Kad su ponudili Gradimiru Jovanoviću, imućnom seljku koji je imao nekoliko hektara okućnice, da poseče ogroman zapis i drva otera svojoj kući, jedva je dočekao:
- Ma, ljudi, šta se nećkate?! Ako niko neće da se lati ovog posla, ja ću to da uradim. Moramo da se ponašamo u duhu novog vremena i da raskrstimo sa starim navikama i običajima!
Narednih dana prolaznici su zapazili kako je u zaseoku Brod nestala ogromna kruška koja je pamtila mnoge vekove, seoske događaje i verske običaje. Sveto drvo je završilo u Gradimirovom dvorištu. Znajući za prgavu narav svog meštanina, žitelji Rogojevca nisu smeli da prigovaraju osionom četrdesetogodišnjaku, ali su se, u međusobnim razgovorima, pitali da li će počinioca da stigne kazna. Nagađanje je potrajalo više od decenije i po, a onda je potvrđena izreka kako je pravda spora, ali dostižna. Kad je Gradimir krenuo da se svojim “tristaćem” provoza po okolini, predviđanje se ispunilo. Škripa kočnica, zveket polomljenog stakla i strahovit tresak, narušili su ponoćnu tišinu kod mosta na Uglješnici u Petrovcu. U smrskanom automobilu, ostalo je beživotno Gradimirovo telo. Jedno od najimućnijih domaćinstava u okolini počelo je da propada, a oko kuće je izrastao korov.

izvor:trece oko

Kikojevac na Facebook-u!!!

Link grupe KIKOJEVAC na Facebook-u!!!

http://www.facebook.com/home.php?#/group.php?gid=164806530110&ref=ts

Putokaz

Porta

Česma

SELA U PROSLOSTI

Dvadesetih godina ovog veka bilo je „mnogo kamenih spomenika" na mestu Osredku u Junkovcu, za koje se priča da su „madžarsko groblje", kao i stara groblja u Kotraži, Rajkovcu, Ljubičevcu, Prekobučju, kraju Gornje Trnave, u Donjoj Šatornji i dr., a u Vojkovcima postoje tri Madžarska groblja, kao i u Dragolju.Dušansko groblje u Ramaći, po predanju, iz vremena je cara Dušana, a nalazi se uz crkvu Kumanicu i crkvinu, koje se takođe stavljaju u ovo vreme.O pojedinim vrstama i svojstvima ovih grobalja postoje naučna razjašnjenja. Za ovu priliku je dovoljan samo jedna napomena: ova groblja su otisak istorijskog kretanja naroda. Sa druge strane, sasvim je izvesno da, bez obzira koju etničku oznaku imala, ova groblja nisu nekropole Latina i Grka, Cincara i Džidova, Čivuta i Mađara, niti džinova i svatova, ili Rimljana i Turaka, već su to, odreda, stara srpska srednjovekovna groblja, napuštena od žitelja koji su se svojevremeno raselili, a zatečena prilikom doseljenja predaka sadašnjeg stanovništva, koje ih je, ne osećajući ih kao svoja, imenovalo sa predznakom tuđine.Središna Šumadija, pod kojom se podrazumeva kragujevačka oblast, sastavljena od tri odelite i izrazite predeone celine - Gruže, Jasenice i Lepenice, koje skupa imaju danas više od dve stotine naselja, može se reći da je oduvek bila naseljena. Međutim, istorijski pomeni naselja u ovoj oblasti, kad je reč o slovenskom stanovništvu i srednjovekovnoj srpskoj državi, nisu tako brojni, ali ipak omogućuju sticanje jasne slike o postojanju naselja i prilikama u njima toga doba.Same oblasti - Gruža, Jasenica i Lepenica - nesumnjivo su postojale kao uređene administrativne celine ili župe još za vreme Vizantije. Najstariji je pomen Gruže, koja se pominje početkom DžI veka kao periferijska oblast. Oblast Lepenice, koja je slovila kao župa, ušla je pod tim imenom 1183. godine u sastav države velikog župana Nemanje, a pet godina kasnije Nemanja ju je poklonio svojoj zadužbini, manastiru Hilandaru i to potvrdio hrisovuljom izdatom 1188/1189. godine.Naziv Jasenice, kao župne i predeone celine, novijeg je postanja. Za vreme srpske srednjovekovne države na tlu koje u etnografskom smislu pripada današnjoj Jasenici, bile su dve upravne celine ili, kako su se tada nazivale: vlasti - Ostrovička vlast, koja je obuhvatala tzv. visoku i srednju Šumadiju od grada Rudnika pa na sever, i Nekudimska vlast, koja se prostirala od početka tzv. niske Šumadije do današnje Smederevske Palanke, u čijoj je blizini, kod današnjeg sela Pridvorice, bilo upravno mesto Nekudim. U to vreme je Gruža slovila kao Boračka vlast, tako nazvana po gradu Borču, a Lepenica kao Lepenička vlast, bez navođenja središta vlasti.U Nekudimu je bio vladarski dvor, Borač i Ostrvica su bili utvrđeni gradovi, a lepeničkoj vlasti je (moguće) bilo središte u selu Draginovci, gde je bio dvor velikog logoteta Stevana Ratkovića. Kada se bude uznašlo gde je bilo ovo naselje, znaće se i gde je bilo središte lepeničke župe za vreme Đurđa Smederevca.Od samih, pak, naselja, u najranije idu pomeni Sibnice i Toponice u Gruži, koje je kralj Stevan Prvovenčani naveo 1220. godine u darovnici manastiru Žiči, svojoj zadužbini. Za vlade cara Dušana se pominje grad Borač, u kojem je 1346. godine pisan jedan psaltir. Za vreme kneza Lazara pominju se sela Košarna (staro ime za Baničinu) 1380. godine, a zatim Žirovnica, Kikojevac, Kruševica kod Rekovca, Poskurice, Potočac i Pridvorica, koje je knez 1381. godine poklonio svojoj zadužbini Ravanici. Na samom krahu DžIV veka, 1400. godine, pominje se Jabučje (tada pripadalo Levačkoj župi), koje je despot Stevan dao despotici Evpraksiji da ga ona, „svoje radi duše", priloži Hilandaru.

IZVOR:GLAS JAVNOSTI

SELA OSNOVANA U PRVOM USTANKU

U Karađorđevo vreme sela su rado primala doseljenikeRod Seničana, (Mirkovići, Đurđevići, Vujovići, Jovanovići, Simonovići, Ćirkovići, Gavrilovići/Gajovići, Gvozdenovići, Radivojevići, Radomirovići, Stevanovići), čiji su ogranak Vukovići u istom selu, (Miloševići, Srećkovići), dolaze iz sela Brnjice (okolina Sjenice) i obnavlja Đuriselo.Prenoseći ime svog naselja Mečkovca u predelu Poljanice u Mečkovac (danas Ilićevo) su došli Krdžalići (drugo prezime Živkovići), Pavlovići i Mijailovići (Milenkovići, Stevanovići, Babići/Stankovići, Gazdići/Stojanovići), čiji su ogranci Matići (Živadinovići) i Stojkovići/Dimitrijevići u istom selu.U Jabučju se zaustavljaju Jotovići, dolazeći iz Jasenice u Toplici, i Piperi (Đorđevići, Pantići), koji čuvaju zavičajno ime svog plemena u Crnoj Gori.Po pravilu u svako mesto dolaze rodovi iz više oblasti. Tako u Jovanovac stižu od Prijepolja Blagojevići (Miloševići, Milenkovići, Vasiljevići, Novakovići) i Jovanovići (Aksentijevići, Stevanovići). Od Priboja Milutinovići, drugo prezime Dimitrijevići (čiji su ogranci Nikolići/Milanovići u istom selu), Miljkovići (Đurđevići, Đokovići, Ilići, Jankovići, Lazarevići, Mijajlovići) i Simići (Rakićevići). Cakići (Neškovići), čiji su rod Nikolčići (Jovanovići, Ilići, Živkovići, Nikodijevići, Petrovići), dolaze od Vidina, a lučinštaci Nešići iz Crne Gore.Malo je naselja u Šumadiji koja u Karađorđevo vreme nisu primila doseljenike što su se iz srpskih krajeva pod tuđinskom vlašću zapućivali na ovo tle obnovljene i slobodne srpske države.Za pravilno razumevanje prilika toga vremena treba imati u vidu činjenicu da Šumadija, bez obzira na nedaće, pustošenja i pogrome nad njenim stanovništvom do Prvog srpskog ustanka, nikada nije bila prazna. Da je bila prazna, ili slabo naseljena, ne bi mogla ni dizati ustanke, niti voditi tako uspešnu borbu protiv svetske imperije kakva je bila Turska.Ali upravo zbog potreba borbe za slobodu i njeno očuvanje, bio je dragocen svaki pojedinac. Zato je Šumadija širokogrudo primala u svoje okrilje sve ustanike, izbeglice i druge nevoljnike koji su u njoj tražili spas, poglavito bežeći od turskih zuluma i krvne osvete. Tako su se u Šumadiju sticali prebezi iz Vidinskog pašaluka, Ponišavlja, Leskovačke Morave, Kosova, Crne Gore, Bosne, pa i Banata i Srema, koji su bili pod austrijskom vlašću. Ponajviše, pak, pridošlica je bilo iz Stare Raške, a iz nje iz okoline Sjenice.U pamćenju mnogih porodica je sačuvano da su im preci ratovali uz Karađorđa, da su došli kad je Karađorđe sagonio narod u Šumadiju, naročito posle pohoda na Sjenicu i Suvodol 1809. godine, ili da ih je Karađorđe doveo, a nekima davao i od svojih imanja da bi se nastanili.Iz tog vremena su pojedini krajevi u mnogim šumadijskim selima nastajali kao doseljenički zaseoci, ali su, „na pustoj", „ničijoj zemlji", nikla i nova naselja - tačnije: doseljenici su obnovili život u njima. Tako su u Gruži nastali Bare, Bumbarevo Brdo, Dubrava, Dragušica, Kikojevac, Kusovac i Ljubić, u Jasenici Belosavci, Markovac, Rajkovac, Sepci i Stojačak, a u Lepenici Adrovac, Bare, Veliki Šenj, Vojinovac, Vučić, Gornje Grbice, Divostin, Dragobraća, Lukanje (Đurđevo), Majnić, Mala Vrbica, Mala Pčelica, Mali Šenj, Milatovac, Mironić, Nikšić, Pajazitovo, Prnjavor, Stanovo, Trešnjevak i Cerovac.Sedam sela, dva zaseoka i tri mahale u Gruži su nastali 1809. godine. Sela Ljubić, Dubrava, Bumbarevo Brdo, Dragušica, Kikojevac, Kusovac i Bare su zasnovali doseljenici od Sjenice, odakle su, plašeći se turske odmazde zbog pristajanja uz Karađorđevu vojsku, morali da izbegnu zajedno sa Karađorđevom vojskom, koja je prekinula oslobađanje jugozapadnog dela Srbije, jer se, zbog našeg poraza na Čegru kod Niša, morala povući da prepreči turski upad sa te strane. U isto vreme su nastali i zaseoci Dub u Bečevici i Višnjevac u Žunama. Osim zasebnih sela, u Gruži su tada nastali i posebni delovi sela (mahale) u kojima su se nastanili doseljenici od Sjenice - Korićani u Grivcu, Brđani u Brnjici i Seničići u Pečenogu.U svim ovim mestima postojali su tragovi pređašnjeg stanovništva i naselja, nesumnjivo iz srpskog srednjeg veka, ponekad i znatno stariji, predslovenske kulture, ali u demografskom pogledu nastanjivanje doseljenika u Karađorđevo vreme u njima je značilo osveženje narodne snage i ekonomsko jačanje Šumadije.

Izvor: Glas javnosti

POGLED NA RAMACKE VISOVE

Zilovica stala

PUT

Мој рођак са села

У сопственој продукцији РТС, Редакција драмског и домаћег серијског програма снимила је серију "Мој рођак са села" (13 епизода по 55 минута) према сценарију Радослава Павловића, у режији Марка Маринковића. Прву епизоду видело 2.409.655 гледалаца.

Прва епизода игране серије "Мој рођак са села", у продукцији РТС, била је најгледанија емисија на свим српским телевизијама у недељу 26. октобра.

Уз Први програм РТС-а било је 2.409.655 гледалаца, а серија је достигла фантастичан рејтинг од 22,8 одсто.

РТС је серијом „Мој рођак са села" још једном потврдио да негује традицију продукције високо квалитетног драмског серијског програма.

Изузетна гледаност прве епизоде показује да је домаћа публика препознала намеру аутора у представљању снажних животних прича и породичних и пријатељских односа људи који живе у данашњој Србији, било да је реч о сеоском или градском окружењу.

Ово је драмска серија са пуно хумора и топлине, занимљивих ликова и људских односа чије је место догађања углавном село, лепо и сликовито кроз сва четири годишња доба, а главни лик јој је, како би рекао њен писац - сама Србија. Она је и лепа и ружна, и смешна и тужна, зависно од угла гледања појединих јунака серије на себе и друге, своје и туђе проблеме.

То је прича о нама данас, тачније 2001. године, после свих наших појединачних и заједничких ломова који су се одразили на породицу, брак, појединца, друштво, старе и младе, прича која се плете пуном снагом, било да је реч о онима који су са села дошли у град или онима који у селу траже прибежиште.

Вешто избегавајући општа места и идеализацију сеоског живота, али и подсмевање, ова серија са топлином води две паралелне приче: једна је прича породице Малешевић, а друга њиховог рођака, младог обавештајца Вранића који се разочаран изненада враћа у завичај.

Ова два тока додирују се танком рођачком нити, игром случаја и разних непредвиђених околности на које су ови људи после свега навикли, тако да никада ниједном ситуацијом нису ни затечени ни изненађени, већ упорни и жилави, са пуно снаге, духа и хумора, доприносе животу који се пробија и одвија јачи од свих идеологија, ратова, несрећа и искушења.

У главним улогама: Драган Јовановић, Танасије Узуновић, Војин Ћетковић, Дубравка Мијатовић, Љубинка Кларић, Вера Чукић, Јелица Сретеновић; играју и Аљоша Вучковић, Феђа Стојановић, Милена Павловић, Бода Нинковић и многи други.

IZVOR: RTS

Dobro dosli na stranicu
posvecenu Kikojevcu!